Žoze Saramago

Priručnik o slikanju i pisanju

Dobitnik Nobelove nagrade
Ovim romanom, napisanim u svojoj 55. godini, Saramago otpočinje svoj jedinstven romansijerski pohod koji će trajati sledećih tridesetak godina i dati 15 romana, označavajući tako jednu od najuzbudljivijih i najplodnijih spisateljskih avantura u svetskoj književnosti s kraja XX i početka XXI veka po snazi piščevih uvida, poruka i opomena i osobenosti njegovog stila.
Radnja smeštena u poslednju godinu Salazarove diktature u Portugaliji prati dnevničke zapise slikara H., koga je bogati klijent pogodio da naslika porodični portret. Dok slika ulepšan portret, H. razmišlja o svetu opsednutom statusom i bogatstvom, a u tajnosti slika drugi, pravi portret, na kojem ne skriva mane modela. Istovremeno u svojim vežbama autobiografije ispituje sopstvena umetnička ograničenja, istražuje smisao i ulogu umetnosti i književnosti, mesto kritičara i uticaje koji oblikuju zapadnu kulturu. Po obilasku Italije tragovima renesansnih majstora uspostavlja svoja prava umetnička i etička merila i postiže unutarnju slobodu, ali po povratku u Portugaliju upliće se, s jedne strane, u vrtlog straha i nepoverenja prema režimu kad tajna policija uhapsi njegovog prijatelja i, s druge, u strastvenu ljubavnu vezu…
Priručnik o slikanju i pisanju jedinstveno je delo u žanru autobiografske književnosti koje nam pritom nudi klicu ideja i rukopisa Saramagove proze u celini. U njemu su spojeni uticaji složene i bogate književne tradicije i iskustvo vremena svakodnevnog života u turbulentnim istorijskim okolnostima, što se u ovom romanu pretvara u suštinu same umetnosti.“ Luis de Soza Rebelo
272 бумажные страницы
Издательство
Laguna

Впечатления

    Danijela Loparделится впечатлением4 месяца назад
    👍Советую
    🔮Мудро

    Nikola Glogonjacделится впечатлением7 месяцев назад
    👍Советую
    💡Познавательно

    Stefan Conceptделится впечатлением9 месяцев назад
    👍Советую
    🚀Не оторваться

Цитаты

    Stefan Conceptцитирует9 месяцев назад
    Stvarnost je nemoguće preneti jer je prilagodljiva, dinamična. I dijalektična. Znam ponešto o tome, s vremenom sam naučio, zato što sam slikao, zato što pišem. Baš u ovom trenutku svet se tamo napolju menja. Nijedna slika ga ne može zamrznuti: trenutak ne postoji. Talas koji je nadolazio već se razbio, list više nije krilo i šuštaće, uskoro, sasušen, pod nogama. A tu je i nadut stomak koji se brzo izduvava, istegljena koža se skuplja, dok se jedno dete batrga i vrišti. Nije vreme pustinje. Već nije vreme. Još nije vreme.
    b2217590952цитирует2 месяца назад
    Bilo je parova u ozbiljnim vezama ali jedan od njih nisam računao kao stabilan (jer kada sam ih poslednji put video još uvek nisu bili) i delovali su privremeno, kao što smo i Adelina i ja počeli da delujemo.
    b9208202176цитирует5 месяцев назад
    Bio sam slikar krupnih buržuja (ulepšivač krupnih buržuja) a danas nisam ništa. Već više nisam, još nisam, ne znam šta ću biti. Međutim, od ovog mog načina života, slikanja lica, očiju, usta, kose ili ćela, noseva, brada, ušiju, ramena ponekad obnaženih, raznih svečanih odela, ponekih uniformi, a ponekad stižući i do šaka, sa ili bez prstenja – od tog načina života ostala mi je, ili je još nisam izgubio, oduševljenost ljudskim licem, kožom i njenom osetljivošću, plitkim ili dubokim borama, sjajem znoja na slepoočnici, ili, na istoj toj slepoočnici, podzemnom plavom rekom neke vene. Ali ne samo lepotom, tako retkom, već i ružnoćom, koja je najčešća kod nas, jer mi, ljudi, nismo lepi, većinom nismo lepi, ali prihvatamo ružnoću sa specifičnim dostojanstvom koje možda dolazi iznutra, iz duha. Klešemo naše lice iznutra, ali kratkotrajnost života nikada nam ne dozvoljava da dovršimo delo: zato ružni ostaju ružni, ponekad još ružniji, kada odustanu od tog pažljivog rada na unutrašnjoj skulpturi, a nekada i iz drugih razloga, kada se pokaže da je pokušaj bio neuspeo. Želim da verujem da kada bi ljudski rod živeo dvostruko ili trostruko više od ovih bednih sedamdeset godina koliko telo može da izdrži (sedamdeset godina je više moja želja da ih doživim nego zaista prosek), muškarci i žene bi do kraja života uspeli da postignu stadijum čiste lepote, različite u raznolikosti crta lica, boja, rasa, ali neprevaziđene. Danas, ljudska bića kreću (kada kreću) od lepote i prikupljaju ružnoću tokom godina, tokom svih godišnjih doba, svih dana i noći, tokom svih sekundi ono malo što svaka sekunda daje, ali neizbežno daje; jedan dugačak život (pretpostavljam) izjednačio bi, poslednjeg dana života svakog od njih, lepu Jelenu Trojansku i Sokrata. Jelena ne bi bila lepša od Sokrata: samo bi se strpela i sačekala ga i zajedno bi napustili život, lepi.

    Kada se vratim kući, pažljivo pregledam skice, na osnovu njih počinjem da pravim nove, ubacujući i figure, organizujem prostor, nimalo se ne obazirući na pozadinu porečja koju su oči videle. List hartije za mene i dalje jeste mesto koje pripada čoveku. Muškarci i žene koji su me plaćali okrenuli su mi leđa, kroz obode su napustili moje papire za crtanje i ostavili mi bele stranice. Sada skiciram druge figure, koje ne dolaze ovde svojom voljom, koje me ne plaćaju, koje su naviknute (ili su bile naviknute) da poziraju studentima likovnih umetnosti ili da budu u fotografskom objektivu turista. S vremenom su stekli lažnu ravnodušnost, sačinjenu od samozadovoljstva, začinjenog naivnošću, strpljenjem i možda pomalo prezirom. A mislim da su u suštini nedodirljivi. Crtam ih kako sede na sanducima, hrpama konopca (konopa, gospon slikare, konopa), ili na ivici nekog čamca, gledam ih ali predosećam da nisu nezaštićeni. Svako od njih je sa samim sobom i u samom sebi a u isto vreme sa svima ostalima i u svima ostalima.

На полках

    Laguna
    Laguna
    • 992
    • 4K
    ZokaT
    Moje knjige
    • 136
    • 20
    Vladan Radojicic
    Романи
    • 715
    • 16
    Mihailo Simić
    Vrli novi stari svet
    • 8
    • 3
fb2epub
Перетащите файлы сюда, не более 5 за один раз